Utisci

E da mi je sad, pa makar i pet minuta, udahnuiti onaj onako ”tehnicki” fino zagadjen smradljivi vazduh mog grada Beograda. Ma daj zezam se bre! Pa vazduh je gori nego igde u Evropi.
Secam se dok sam bio mladji, mnogo mladji, moj kraj (Palilula) u kome sam odrasta bio je nekako sav u zelenilu a vazduh, za nase shvatanje, prihvatljiv. Vrnemo se do ”suseda” na Dorculu, opet zelenilo, do Zvezdare opet zelenilo pa cak i u centaru, zelenilo. Pa jebote ispada da je citav grad u zelenilu, kao da je sagradjen u nekom ogromnom parku. Jeste i tad se gradilo po urb. planu a na novosagradjenim parkinzima smo igrali ”na male golice” bilo je mesta koliko ti dusa htela. A onda dodje ona kobna druga polovina sezdesetih. Veliki priliv stanovnistva zahteva i nove stanove. Grad poceo da se siri nemogucom brzinom. N.Beograd niknuo iz pescare i bara..
Bas tu gde je sad Sava centar a tada bara, upecao sam linjaka od skoro trista grama. Na toj istoj bari, jedne zime,igrajuci hokej, puce led i ja propadoh do pojasa, srecom bilo plitko u tom delu pa osim sto sam se smrznuo ko p…prodjoh dobro.
Preselivsi se u sest kaplara pomislih;” u gradu sam ali ipak u pustinji, pravi raj”. E k… lastinu nakon par godina samo gradjevina do gradjevine. Automobili poceli da zauaimaju svoja mesta na parkinzima tako da se i poeha ”malih golica” privela kraju.
Odselio sam se. Prvi put nakon deset godina vracam se u ”posetu” Boegrada. Jebote, ne mogu da verujem, sta bi sa sest kaplara? Opkoljeni sa ”blokovima” i sta ti ja znam milion novih zgrada, nepoznato zalosno. Odeh do mog starog kraja, znas tamo Cvijicevi paviljoni, toplina me obuhvati videvsi da nije doslo do nekih velikih promena osim nemoguce velikog broja automobila. Nekad setaliste sada parkiraliste. Odlazim opet.
E prodjose opet jedno petnaestak godina i eto mene opet u Beogradu. Na ulicama vise kola nego ljudi, Zelenilo jos postoji ali nekako cudno izgleda; lisce onako tuzno sa grana visi, izbledele zelene boje i kao da se predalo sudbini jecuci ”nema…nema kiseonika”. Kamioni, autobusi i putnicka vozila sibaju ulicama ne obazirujuci se sta za sobom ostavljaju. Ko zna kad su poslednji put stelovani i da li vlasnici uopste o tome razmisljaju. Setajuci tako ka Terazijama, uzdisuci taj vazduh, osecajuci peckanje u nosu i grlu obuze me neka tuga. Sta se to desilo sa mojim voljenim gradom. Kad ce narod da se probudi i da uvidi da ovako vise moze i nesme. Kazu; ”u ranim jutarnjim satima se jos uvek moze doziveti onaj stari osecaj beogradskog mirisa”
Moze li? Jos koliko dugo?

music